山の花環 — Petar II Petrović-Njegoš
ПОСВЕТА Праху Оца Србије Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима. У њ се осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине, и на земљи показаше: Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов. Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов. Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио и земљу им за поприште, да се боре, назначио. Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди; од витештва одвикнута у њим лафска срца буди. Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Да, витеза сустопице трагически конац прати: твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Покољења дјела суде, што је чије дају свјема! На Борисе, Вукашине, општа грми анатема, гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов, за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше, ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе? Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити? Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити. Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће, ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће, гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише... Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише! У Бечу на Ново љето 1847. года Сочинитељ Лица Лица која пјесник није био унио у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци. Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену Глухо доба ноћи, свак спава. Владика Данило (сам собом) Виђи врага су седам бињишах, су два мача а су двије круне, праунука Туркова с Кораном! За њим јата проклетога кота, да опусте земљу свуколику ка скакавац што поља опусти! Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи! Сан паклени окруни Османа, дарова му луну ка јабуку. Злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија младе Теодоре; звијезда је црне судбе над њом. Палеолог позива Мурата да закопа Грке са Србима. Своју мисли Бранковић с Гертуком. Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе - дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку. Сваки нешто, не остаде ништа; страшило је слушат што се ради! Мален свијет за адова жвала, ни најест га, камоли прејести! Јанко брани Владислава мртва; што га брани, кад га не одбрани? Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. - А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала? Мала ти је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега? На трон сједиш неправо узети, поносиш се скиптром крвавијем; хулиш Бога с светога олтара, мунар дуби на крст раздробљени! Али сјенку што му шће тровати те је у збјег собом унијеше међу горе за вјечну утјеху и за спомен рода јуначкога? Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: "Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити..." Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије? - Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови: исклати се браћа међу собом, а крвници, јаки и опаки - затријеће сјеме у одиву. Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање. Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно. Вук Мићуновић Не, владико, ако Бога знадеш! Каква те је спопала несрећа тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће? Да ли ово светковање није на кому си сабра Црногорце да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се надмашају и сјечењем у опкладу плећах; да слушају божју летурђију и да воде коло око цркве - да витештвом прса набрецају. То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима! Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава: видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо? Виђаше ли како стријељају, ка се града вјешто изиграше, како хитро грабљаху кап